Pretpostavka klasne krivice
Manifest | Istorija nastanka Antijoba
Poslodavci stalno pišu Antijobu. Kažu ovo i ono, kleveta, ocrnjeni smo, to su spletke konkurenata. A onda zahtevaju: „Uklonite priču o nekom DOO ‘Palačinke i Matrjoške’, ili ćemo vas tužiti.“ Ili, naprotiv, nude novac da se materijal ukloni.
Šta im možemo odgovoriti: marš odavde, vlasnici fabrika, novina i parobroda! I takođe njihovi lojalni top-menadžeri, PR stručnjaci i šefovi obezbeđenja. Iskreno, mi ne težimo objektivnom prikazu radnih odnosa. Mi unapred vidimo šefa kao kretena. Ako je neki posetilac Antijoba čak i nepravedno bacio blato na nekog biznismena, nas naročito ne zanima kako će se taj biznismen oprati.
Da li je to, kao, nepravedno?
Kako se sami buržoaski biznismeni ponašaju? Na primer, u mom kraju se sada izvode veliki građevinski radovi. Radnici koji izgledaju kao migranti, koji to izvode, smešteni su… pored deponije! Prozor njihovih privremenih baraka gleda direktno na kontejnere za smeće. Tako se prema njima odnose. Uopšte, cela današnja ekonomija Moskve zavisi od migrantskih radnika. Istovremeno, nikoga posebno ne brine postojanje makar minimalnih sistema socijalne zaštite za njih. Naprotiv, veliki deo buržoaskih medija održava predrasude prema njima; uobičajeni patos tih tekstova je – treba da budu zahvalni što im je uopšte dozvoljeno da rade u takvim uslovima umesto da budu deportovani, a policija ponekad hvata nasilnike koji pokušavaju da ubiju migrante.
A da li legalni najamni radnici u Moskvi imaju mnogo više prava?
Posao sa „belom“ (zvanično prijavljenom) platom i poštovanjem Zakona o radu smatra se dobrim i samo zbog toga. Iako je, u teoriji, poštovanje Zakona o radu od strane poslodavca minimalno buržoasko pravo radnika. Žalbe Inspekciji rada zbog kašnjenja plata, kako praksa pokazuje, tamo skupljaju prašinu po mesec-dva. Zamislite: niste primili platu par meseci, i da bi se birokratsko dupe makar malo pomerilo u vašu korist, morate da čekate skoro isto toliko! Nije jasno kako radnik treba da živi u međuvremenu.
Posao na kome ne morate da ostajete prekovremeno smatra se dobrim već i samo zbog toga. Iako bi biznismen trebalo da plaća osam radnih sati, a ne pola dana provedenog na kancelarijskoj stolici. Uprkos kuknjavi državnih činovnika o lošoj demografskoj situaciji u zemlji, poslodavac se često ljuti kada žena ode na porodiljsko odsustvo. Ne može svaka zaposlena žena da računa na pristojan novac tokom perioda brige o novorođenčetu. A uzgred, ženi od 25 do 35 godina bez dece je problematično da dobije posao: poslodavci se plaše da će poželeti da ima decu. Poslodavci često veruju da imaju pravo, ko zna čime motivisani, da viču na zaposlenog. Ponekad su zaposleni sa skromnim prihodima prinuđeni da falsifikuju finansijske izveštaje kompanije – a ako se pojavi policija, ispostavi se da je zaposleni žrtveni jarac.
Prilikom zapošljavanja na novom poslu, svaki konflikt na prethodnom se obično tumači ne u korist zaposlenog. A mi pritužbe koje nam dolaze od radnika posmatramo kroz simetričnu prizmu.
Iskreno, ponovo, mi ne težimo naročito tome da poslodavci postanu bolji. Sukob između vlasnika i radnika, bilo u akutnom obliku ili uspavan, sastavni je deo kapitalizma. On će biti potpuno prevaziđen tek napuštanjem sistema najamnog rada kao takvog.
Mračni plašt, Desna ruka sudbine